Sjećam se kad sam se upisal prije jako puno, al zbilja dost let na FFZG. Došel sam od doma, di sam sedel pod brajdama, i odma sam skužil kak spikaju stariji Zagrepčanci. Kak i mi Varaždinci. Dost slično.
Tak mi je stara, al onda jako stara, danas valjda već pokojna, profesorica iz jezičnih znala reči: ‘Jurek, Jurek, pak se nisi naučil kak se piše i čita undoubtebly’.
Nisam, bez sumnje. Ona je bila jedna od tih ‘starih purgerskih kajkafcof’, koji izumiru ko hrvatske tvornice i ekonomija. Jako me volela, ali nije volela kad sam stalno zmišljaval reči i izraze. A ja sam volel taj njezin kajkavski šlif, ali nisam volel kak nas je maltretirala s tim arhaičnim engleskim. Jer za mene jezik je živi entitet, uvijek u razvoju i nastajanju.
Prvi sedmi bu dan narodnog egzodusa
No, kaj se more? Izgleda da sve ide u krasan falus, s pojačanom tendencijom emigracije mladih kojima je dosta sranja i natezanja između ‘klerofašista’ i ‘jugokomunističko-udbaško-srpskih mrzitelja svega kaj je hrvatsko’. Kaj, votafak, pitate se? E, pa to su ta dva famozna tabora (ne šatora, bognedaj!) na koja je ova jadna Hrvatska podijeljena i na kaj je na kraju dana spala.
No, ni u ludilu nebum pisal o podjelama, dijagnozi, fašistizaciji, neznamvišekaj društva ili razlozima zakaj to tak je. Ja nemam rješenje. Nemaju ni mladi koji masovno odjebavaju i lansiraju se van. Pogotovo sad dok nam Njemačka od prvog sedmog ukida radne dozvole. Mislim da bu taj prvi sedmi ili novi narodni praznik (ispraznila bu se država) ili dan narodnog egzodusa u obećanu švapsku zemlju. Kaj reći? Zakaj ostati? Kaj da mi sad tu zmislimo kad nam niš nisu ostavili? Topla voda je zmišljena. Pitanje je dal je i ta voda još uopće naša.
No vratimo se jeziku. Jezični identitet je jedna od značajnih osobina čovjeka. Jezik nas određuje u svakom smislu i pogledu, on je ogledalo naše persone, našeg uma i našeg duha. Jezik je sve kaj nas okružuje i treba biti ponosan na lepotu našeg varaždinskog kajkavskog, ali i bilo kojeg drugog narječja u Hrvatskoj! Za mene je to veliki dio pravog domoljublja, jer volim ovaj komad zemlje i mora od nekih 56.000 kilometra kvadratnih.
Razne vrste domoljublja
Jer tu sam rođen, a zemlja je predivna. Na tak malom prostoru tolko različitosti i tolko debila, nula razboritosti. Zaboli glava. Umjesto da se razlike uvažavaju. Dok me neko čuje tam dole u Dalmaciji, zaključi da sam jebeni ‘Bad blue boys’ iz Zagreba i hiti mi gitaru u more! Pa jebote. To je taj otužni mentalitet i retardirani, uski pogled malog, frustriranog čovjeka kojemu su Dinamo, Hajduk, njegov kaj i njegov ča ili što jedino na svemiru.
Kužim ljubav spram kluba, nekad smo svi mi voleli Varteks, hodali na tekme i bilo je super. Ali dublje vrijednosti od niskih strasti moraju postojati da bi uopće bili u stanju shvatit i uzeti u obzir ‘drugog’. Drukčiju kulturu, jezik, narječje, spol, dob, obrazovanje, religiju. Svi smo različiti! Ali dosta ljudi mrzi, jer ne svhaća nekaj drugačije, pa se boji.
Boji se i onda napada, jer je napad najboja obrana. Ali kud da dođeš, opet sebe nosiš sa sobom! Pa kaj nije onda bolje biti jednostavno čovjek, a ne moron i mrzitelj? Kaj nije ti bolje, dok ideš nekud, sresti čovjeka nego debila koji te hoće prebiti jer nemaš kukasti križ na stad…? Ovaj, na obleki.
Lipljinovo remek-djelo
No opet odlazimo u vječite sfere nasilja, netrpeljivosti i mržnje. Već mi je slabo od toga. Žalostan sam. Ali i sretan, jer sam se davno izdigel iznad tog dreka i sad mogu sve to promatati iz visine koju mi omogućuje moj vlastiti pročišćeni, ali i izranjavani duh. Osloboditi se od mržnje i zavisti je fakat ono čemu bi trebalo stremiti. No sad sam počel več fest srati, moram si nekaj spiti da se sprimirim malo.
Zato se vraćam na dragi naš kaj. Sjećam se dok smo negde 2001. Hrvoje Horvatić Hax, jedan od pokretača scene u tadašnjem Varaždinu, i ja pratili glumicu Ljiljanu Bogojević. Popevala je stare međimurske napjeve. To je bilo jako lepo, još sad se sjećam tih tužnih melodija i tekstova. Ima nekaj u tim rečima kaj evociraju prošlost, ali ne samo to, nego kak su ljudi jednostavno, ali i teško živeli. Isto su se morali nositi sa sranjima ko i mi danas, nije bilo lako, no popevka i reči su uvek našle put do ljudi.
No, posle te svirke veliki ljubitelj kajkavštine i glumac, danas pokojni, gospon Tomislav Lipljin nam je poklonil primjerak svoje netom tiskane knjige ‘Varaždinski kajkavski govor’, koja je remek-djelo i najveći rječnik kajkavskog govora kod nas.
I tak, u spomen tim danima, tim rečima, tom dobu i tom velikom čoveku, navel bum tu par zgodnih lepih domačih reči i izraza iz Lipljinovog rječnika varaždinskoga kajkavskoga govora koje zrače svom svojom ljepotom, gracioznošću i nadasve bogatsvom izričaja.
Budite si dobri i uvažavajte se. Inače bumo svi lepo skup otišli vrit!
Bedak, potepuh i flojsa
Bedak – glupan (cepec, hempeš, hrgeš, magarec, mutan, norec, osel, selak, smoksan, šmoklan, šuploglavec, trotl, tikveš, truba, tumpleš, tutlek, vaserkopf, zmotanec, tulec, zmešanec, bilmez…). ‘S tim bedakima nemam kaj posla imeti.’
Fkaniti – prevariti (oženiti, zajebati, podvaliti, predelati, zdriblati, prepelati, presličiti, preslepiti, prevekslati, skuhati, spredelati, zanitati, sprevariti, zdiči, zarejbati…). ‘Neš’ me fkanila za peneze, flojsa jena.’
Potepuh – skitnica (landravec). ‘Mela je posla z onim pijanim potepuhom.’
Pošprehati – popričati. ‘Malo smo si z onima Švabima jučer pijani pošprehali, malo z rečima, a malo z rukama.’
Pojebati – obljubiti (kresnuti, mahnuti, maznuti, oblubiti, obležati, pofukati, opaliti, pomrdati, ponucati, poštosati, predelati, vdrapiti, poštucati, šišnuti, zjebati, zmrdati, fčehnuti, zhadrati…). ‘ Pojebe se kaj mu pod ruku dojde…’
Spiti – popiti (cugnuti, vruhnuti, fpiti, omeknuti, polokati, fčehnuti, strusiti, zlokati…). ‘Spili su se kaj je bilo vu goricama, pa su još po par demižonof prek k susedu morali iti.’
Flojsa – kurva (flundra, flička). ‘Ta grda flojsa nigdar nebu prešla prak moje hiže, rekla je naša soseda svojemu vnuku Tomašu za njegovu pucu.’
Vudriti – udariti (krkati, mlatiti, opletati, pokati, prašiti, prebijati, rokati, štosati, tabati, tamburati, tepsti, touči, treskati, bubati). ‘Kaj tu štosaš cele dane po malome? Oženi se pa buš imel po čemu vudriti.’
