Da, tako je govorio Aristotel, a mi se u našoj varaždinskoj kulturnoj tragediji držimo toga kao pijan plota. Čak nas ni povremeni ‘kaj’ koji odzvanja iz kazališta ili poneka topla barokna nota iz crkve ne može uvjeriti da živimo u komediji. No, što je sve zapravo tragično na varaždinskoj kulturnoj sceni.
Tragedija prva
Tragično je da se pod krinkom kulture financira i radi projekt poput Tri Grgura koji počiva na čistoj razmjeni sadržaja. Baš kao što članovi Gredice razmjenjuju sjemenje, isto tako su i Split i Varaždin razmijenili sjemenje. Uskoro će se odigrati i ménage à trois jer i Nin ima Gregora. Grgura. No iz razmjene sjemena u ovom projektu nije nastala mrkva ili paradajz.
Nastao je bućkuriš iz kojega je svatko uzeo dio kako bi opravdao svoje postojanje i upotpunio godišnji izvještaj jer šteta je ne bilo uključiti se kad je već bilo besplatno. Uostalom, svi smo sudjelovali jer se u takvim stvarima ne pita da li hoćeš ili nećeš. Pa je zato dio programa i bio u kinu. Kad se radi, radi se kak se spada. Svi se primimo za ruke i povlačimo za rukave.
Ne znam kak je bilo na drugim mjestima, na onom programu koji je išao pod Trash Film Festivalom, recimo, no nitko od zaduženih i odgovornih nije došao u kino. Pitam se zašto onda uopće program u kinu? Zbog jednog reda na plakatu? Da se ne osjetimo povrijeđeni? Ipak je kino tu najnovije, šteta ga je ne uključiti?
No ja razumijem zakaj su nas uključili i razumijem zakaj nitko nije došel. Dovoljno smo veliki da nas se ne zaobiđe, a opet premali smo da bi bili tak značajni. S druge strane pak, izložbica traje kratko, mam si moreš nekaj spiti, koncert je nekaj gdi moreš ne sam piti neg i jesti, a ako i već jesi u nekoj drugoj kulturnoj situaciji, bar te poslikaju za lokalne novine.
U kinu toga ničega nema. Tam u kmici i tišini gledaš u zid. Nemaš koristi baš nikakve. Bar ne one koja uključuje želudec i slavu. Naši prijatelji iz Kinoteke Zlatna vrata iz Splita izmijenili su rijetko i kvalitetno sjeme s nama, tako da ne govorim o kvaliteti sjemena. Sigurna sam da su i drugi tako. Ali to bi trebala biti normalna praksa, a ne projekt. U projektu bi ipak trebala nekakva mrkvica zrasti za kraj.
Tragedija druga
Bolje biti besplatan nego jeftin. Da, ako su u pitanju tarife. Ili pitka voda. Ili knjige za školu. Ili obrazovanje. No što ako je u pitanju kultura? Sve ono što je besplatno ovisi o financijeru ili politici, pa tko god on ili oni bili. Onaj tko ima novaca, obično nema ukusa, ali zato ima zahtjeva.
Kvaliteta je usko vezana uz novac. Ono što je kvalitetnije skuplje je. Uzmimo za primjer cipele, aute, računala, mobitele. Zašto tako nije s kulturom? Apsolutno sam da se kultura mora staviti na tržište, barem djelomično. To ne znači da ne treba financijsku pomoć ili pomoć države i politike, dapače. Na tržištu bi trebala biti kvaliteta programa, a ne program kao takav. Problem je jer se financira hladni pogon, ali ne i program.
A to je slučaj za većinu kulture, kako u Hrvatskoj, tako i u Varaždinu. I zato se mora razmjenjivati sjemenje, umjesto da se razmjenjuju ideje. Jer toliko vremena moraš potrošiti na zivkanje za peneze i organizaciju domjenka, opravdavanje radnog mjesta, paziti kaj ne budeš nekoga povredil, pozabil pozvati ili spomenuti da nemaš vremena ni novaca za program i razmišljanje i ono za što si zapravo plaćen.
I što se onda dogodi u glavama kulturnjaka? Znaju da prodaju muda pod bubrege i da im program nije baš na nekoj razini, pa da to zakumfliraju daju sve džabe. Jer kaj će ti program bez ljudi, pa bolje nek neko dojde, neg niko. Ali ljudi se onda naviknu na to i ne daju ni 5 kuna drugi put. Za isti takav sadržaj, sigurno ne. Ne bi ni ja. Ne bi ni besplatno na većinu. Nikakve koristi, uglavnom.
Tragedija treća
Ono kaj je najveće svetogrđe, nepisano pravilo djelovanja na kulturnoj sceni Varaždina, moraš paziti da se nekome ne ufuraš u termin iz paranoje da budu ljudi otišli na ono drugo mjesto. Da. Ufural si se nekome u termin. Povredil si sveto jedinstvo prostora, vremena i radnje – jer se točno zna ko kad ima kaj i nema miješanja.
I to na tjednoj i godišnjoj bazi. I to je možda najveća varaždinska tragedija, Varaždin može podnijeti samo jedan događaj. Dnevno? Godišnje? Ja baš mislim suprotno! Kad bi bilo više toga, više ljudi bi išlo, bolje bi se pazilo s programom, biralo, naplaćivalo i radilo. Kvalitetnije bi sve bilo jer bi publika imala zahtjeve i argumente bolje od ‘besplatno je, nije besplatno’.
Osobno ne idem na one događaje koji me ne zanimaju, bili oni besplatni ili ne. Samo jer je nekaj besplatno mi nije dovoljno dobar razlog. Ali ja sam poseban slučaj. Jako sam zahtjevna i točno znam što me zanima, a što ne.
Od besplatnog nema stvaranja kritične mase, nema napretka. Jer ako čovjek nekaj plati – onda očekuje nekaj i natrag. A ko bu riskiral da mora postati bolji? I s čim uostalom? Ako i napraviš nekaj kaj je kvalitetno, ko bu pratil taj nivo? S kojom lovom? Lakše je kriviti kišu, drugi događaj ili inertnost publike kad publike nema.
A zapravo nema strategije. Publika se gradi polako, ciljano, planirano. A ne besplatnim bombonima. Tak se slonovi u cirkusu drže, a ne publika u kulturi. Besplatno bi trebala biti nagrada, a ne praksa. Barem u kulturi koja ne služi primarno za zabavu, s kojom se tako olako miješa. Vjerovali ili ne, zabava nije jednako kultura.
Da zaključim ovako: Pa ti kuhaj kad ti je netko kupil lonac, ali ti nije dal nikaj da staviš u njega. A i HEP ti je za vratom da te bude skopčal. Onda pljuneš u taj lonac ili netko drugi pljune, veliš da je besplatno i neko bu se već našel i polizal bude. I kao deus ex machina spasil obraze svih nas.
Postoje ljudi na varaždinskoj kulturnoj sceni koji bi radili puno kvalitetnije da ne moraju primati pozive ‘ovršili vas budemo’ ili ‘to mi je prijatelj, daj nekaj zmislite’ ili ‘kad budete platili račun iz ožujka’ ili ‘dajte sudjelujte s bilo čim’. Postoje i kvalitetni ljudi u kulturi, ali postoji i kvalitetna publika. Samo da prestanemo pljuvati u lonce i počnemo svi skupa u ruke i sve bude dobro.
