Prošireni naslov (podnaslov): Novi blog, ili ak je nekom gore neg tebi to nužno ne znači da tebi nije loše, ili, skraćeno, ne treba delati budalu iz vlastitih problema, iliti – probudi se.
Neki dan smo pokopali frenda. Bilo je teško. Dok život neko skonča prerano, čovjeku nikak nije jasno zakaj, koja je svrha, poanta i smisao svega toga. U tim trenucima čovjek se zatvara u svoje misli i traga, traži, preispituje, srdi se, psuje, očajava i na kraju plače.
Mi smo nemoćni, prst sudbine je nad svima nama i niko nemre pobjeći od njega ni od činjenice da smo, rodivši se, odma i osuđeni na smrt.
Teško je dok te napusti bližnji. Teško je vjerovati u toj boli da se iza svega krije smisao. Možda je u tome smisao. U samom putu pronalaženja smisla u toj boli. Jer dok boli smo živi, i to jako dobro znamo.
Braćo i sestre, zapitajmo se!
Ali nekak si mislim… Ipak smrt nemre biti kraj. Bar ne za mene. Ne nužno u kršćanskom smislu, nego u smislu vraćanja ‘jednom’. Vraćanja tome od kud smo i došli.
Nazovi to kak god hoćeš. Tijelo je samo tu, poput nekog potrošnog sredstva da nas prenese od točke A do točke B. Od rođenja do smrti. Put je cilj.
Zato, braćo i sestre, zapitajmo se, ovak nikakvi i izmučeni od života i visokih temperatura i smrti: Kam kvragu mi to idemo i zakaj? Kog vraga delamo tu? Dal smo mi samo neki eksperiment neke superiorne rase koji ne ide baš najbolje? Dal je profit i volja za moći to kaj nas zaista pokreće i vodi? Dal je priroda tu zbog nas ili mi tu zbog nje? Koji kuac čovjek dela na toj zemlji uopće? Kaj ja mogu učiniti da nam svima bude bar malo bolje i lepše?
Dok se tak zaredaju pitanja, dojde mi da hitim sve u p.m. i velim da neću tu više živeti. Ili kak Kartman iz Saut Parka veli: ‘Screw you, guys, I’m going home’.
Dobro jutro, jebemti, dugo sam spaval
Ali ipak, život se neda. Neda se ni volja za životom. Vjera u razum i izlaz iz ništavila. Kad-tad bude došel dan kad bude se čovjek probudil iz ovog otrovnog sna zvanog svim onim prljavim imenima koja nema smisla pisati.
Kad se čovjek probudi, prvo bu rekel: ‘Dobro jutro, jebemti, dugo sam spaval. A sad je vreme za akciju jebenog čišćenja korova, zmazanoće i slojeva prljavštine i prdeži koji su se tokom tisućljeća nataložili nad ovom jadnom i prolaznom egzistencijom zvanom ljudski život.’
Ko ne vidi da je stanje neodrživo i opasno nagnuto prema propasti, fakat ili je slep ili mentalno i misaono zakinut. I tu ne vređam nikoga. Činjenica je da ljudi sve manje misle. Tužno. Opasno. Naprasno.
Trančirati piceka kak bog zapoveda
Kaj nas ipak uče tragedije? Pa valjda da si budemo bolji, jebemti. Svako malo nas podsjećaju da smo jako mali i nebitni u usporedbi s univerzumom. Pa kaj nije onda poanta da si ovu tu gajbu koju zovemo svojim domom, zemljom, složimo najbolje moguće? Da dok smo tu tih par nebitnih desetljeća ne vritnemo f kmicu ostavljajući iza sebe jad i bijedu?
Kaj reći za kraj? Nazovite nekoga koga dugo niste čuli – dedu, baku, tetu, frenda, mene, nije bitno. I odite na pivu, sok ili barem na skajp. Nikad se nezna kad bu neko otišel. Ipak nam nije tak grdo. Ali kod suseda je lepše, ne?
Eto, malo i o životu. Idem sad trančirati piceka. Ak je već dal život za mene, rastrančiral ga bum i spekel kak bog zapoveda.
