Kad sam bio dva moja bratića i ja, kad sam bio trojica nas… Ničim izazvani, našli smo se u vlaku koji je pičil iz Beča za Prag. Bilo je krasno kasno ljeto, kraj augusta, vreme tip-top, odlično.
Naravo, u kupeu s nama pive, ostali tekući i gorući inventar i gitra… Oduvijek sam volel gitru. Ali i vlak, putovanja i zajezancije u njemu. Dok ovo škrabam, mutno, ali kristalno čisto se prisjećam svih putovanja do Splita i bojazni za vlastiti život. Jer su nam super željeznice. Pouzdane. Zato si i treba trknuti mirogojčeka prije, a bome i za vreme puta.
Metode buksanja po vlaku
Sjećam se svih ljetnih putovanja vlakom na Sziget u Budimpeštu i buksanja raznih pušilica i svega i svačega po vlaku. Tokom godina razvili smo metodu. To jest više metoda kak nekaj zbuksati u vlaku. No, ova štorija iliti priča nije o tome.
Dakle, krenuli smo putem Praga. Ne sjećam se pejzaža doslovno ni literarno, sjećam se samo da smo odjednom došli, i kak samo stigli, vidjevši neki tram na kojem je pisalo ‘beer & mjuzik’, smo potrcali, nebi li se ukrcali unj. Vrata su još bila otvorena, a mi smo ko na filmu ‘beži Jankec, cug ti bu pobegel’ uz njega glajzali.
Kad sam ubacil unutra ruksak ili torbu, s gitrom na ramenu, vrata su se odjednom naglo zatvorila i tramvaj je s mojom torbom otpizdil dalje u bespuća paške zbilje. U tom momentu sam skužil da mi je lova, dokumenti i sve ostalo (kubanski rum, havajski skank, moonshine iz Texasa i fine češke pive) ostalo unutra.
Ken ju help mi?
Jao, koja pizdarija. Jedino mi je gitra ostala viseti na leđima. Frka panika. Sa strane su stajale dve ženske koje su valjda bile u službi tramvajske službe ili poduzeća. I tak, kaj sad, dojdem do njih i velim, mašući rukama nekontrolirano: ‘Pliz, ken ju help mi, pomagaj, kud ide ovaj tramvaj, du ju spik ingliš? , a jedna od njih veli: ‘Jes, jes, ide, ide,vozi non stop’.
Došlo mi je da se upucam jer sam tog trena skužil da bude vrlo teško, ako ne i veoma teško, utvrditi kam ide taj tramvaj broja fucking 13.
I tak sam ja mahal z rukama, a ne z biciklom, dok je tranđa već bila na putu do Čeških Budejovica s mojom torbom. Na kraju sam tim ženskama ostavil broj telefona i zamolil ih da ak se slučajno kojim slučajem nađe moja torba da mi barem dokumente vrate da se morem vrnuti doma.
Broj od pakistanke ambasade
Kaj se more, si mislim. I dok smo lagano zujali po gradu, spustil sam pogled onak sjetno, ali fletno, moja dva bratića i ja. Velim ja tad dečkima.
– Ovak bez love sam, neam dokumente, kaj bumo sad?
Na to će Mac:
– Pa imam ti ja broj od pakistanske ambasade pa nazovi da pitaš koja je procedura.
A ja si mislim:
– Jebote, daj mi radije pušku da se upucam, s ovakvim savjetima si ni rit nemrem obrisati. Kaj nemrem našu ambasadu zvrcnuti, jebaga rit’?
Dočim Fac veli:
– Juc, pa imas gitru, ne? Mogel bi svirati kod mosta i neki dinar zaslužiti.
Ok, mislim si ja, malo bolja ideja, al, ak me razmete, nije mi baš bilo do svirke.
Nie torbička gefundet
I tak, dok smo plovili po gradu, odjednom dojde poruka s češkog broja! Sve si mislim:
– Jes, ju laki bastard, ima Boga, našli su torbu!
Al u poruci je pisalo na mješavini lošeg engleskog, češkog, švapskog i nekog zmešanog bastard-balkanskog:
– Nie torbička gefundet, jebiga, sori, amigo, ali ona skankička je za deset!
Skoro sam umrl od smeha. Izgleda da imaju humora cure. I da su našle torbu.
I tak si one sad misle: – Fala dečku na skankici.
Neko drugi si misli: – Fala na pivama i rumu i na torbici.
Neki ‘pakistaner’ si pak misli: – Fala na pasošu, sad sam na konju, jippijajea!
A ja se zbudim preznojeni i mislim si: – Uf. jebate, fala bogu, to je bil ipak samo san.
