Sila je jaka u ljudskoj gluposti. To čak nije ni smešno. Al bormeš niti tak tragično. To je jednostavno historijska činjenica.
Misleć’ se osvrnuti na protekla događanja, zbivanja i pustošenja okrugom, promišljam čemu nas uopće uči povijest (tu ne mislim na predmet istog imena u školi). Da ne ulazimo u povijesno-filozofijske momentume, koji bi nas odveli na prašnjav put uz klimave noge, radije par riječi o nekim od događanja u proteklih dva-tri tjedna, koji su gledani i promišljani kroz prizmu mojeg unutarnjeg oka koje sve vidi i bilježi. A izgledali su u mom oku nekak ovak…
Imal sam čast sudjelovati ko solo Juc gitarist na otvorenju VAFI-ja jer me drug Hrvoje Selec pozval da nekaj odsviram i popijem. Lepo je bilo. U atriju palače Sermage je bila zakuska, domjenak, Zimonićeva izložba i punoooo australskog odličnog vina, jer je zemlja kengura bila zemlja partner.
Sviral sam u ugodnom ambijentu srednjovjekovne palače. Gdi je akustika odlična i konačno je pickup za akustaru kojeg sam kupil u Memphisu pokazal pravu vrednost zvuka sounda i saraunda.
Uvijek sam sviral s nekim. Dal s vokalom, drugom džitrom, flautom, bubnjem, basom ili udaraljkom. Mislim da je ovo bilo prvi put da sam bil baš sam. Solo Juc na strumači. I dopalo mi se…
Dok je čovjek sam, ovisi sam o sebi. Dok si s nekim, uvijek se moreš nekak zvleči ako zajebeš. U svojih 30 let, to znam da je ziher.
Upoznali smo tu dost novih ljudi u tih par dana, stekli nova prijateljstva, a pijanstva stara. Kak to god već ide. No drago mi je da VAFI ide i da se dela. Podržavam sve ljude koji se bave nečim i entuzijasti su. Vole to. ‘Nutra’ su. Jer kaj smo bez tog žara i volje da se nekaj napravi i bar malo pomakne? Bilo kaj i bilo gdi.
Dobar dio današnje mlade ekipe su nažalost letarzi i retardi. Koji samo kukaju i seru. Negativna energija. Kak je znala reći jedna ‘baba motikača’: ‘Kopaj sine, ne jebi po tavanu’. Uf.
Od te kukavelji, naricanja i žaljenja nikad nije bilo ničega. Nemreš od dreka pitu napraviti. Bolje zna baba motikača od babe narikače.
Evo, recimo da je u sklopu VAFI-ija i Suzika Bernatova imala obljetnicu vlastitog rada i ročkas. Ah, umjetnost, nikome s njom nije lako, ali kaj bi ovaj svijet bil bez mjuze, poezije, slike, skulpture, filma, plesa, fotografije, pornografije, crtića… Svih tih lepih stvari. Samo dodaj još klopu i cugu i imaš ljubav.
Tam smo se isto podružili. U tih par dana sam strgal više žica na strumači nego sveskup u zadnjih pet meseci. Ali ok, dok se ruži, se ruži pošteno. Dok se nekaj dela, nek se dela poštenski.
I tak, lepo se provodeći, došel je i taj zlosretni Prvi maj. Zeleni Jura. Drek na šibici.
Dok se na radiju i telki djelil grah i lažna politička obećanja, mi smo si zbuksali doma roštilj ujutro te smo obavili i tu ‘glađansku’ dužnost.
Navečer opet svirka u Rogozu s Melanijom i ekipom. Bilo je ludo. S nama su svirali mladi dečki iz benda Faraday, koji su odličnim rokenrolom započeli prvomajsku feštu. Nije bilo graha ni kobasica, ali je bilo dobre vibre i energije. Na kraju je završilo usijanom atmosferom pred više od 250 ljudi.
Čoveče, dok smo završili svirku, majica mi je bila tak mokra da dok sam ju žmeknul, sam si odma noge opral kolko je bilo vode. Još sam doma nosil i prokuhal pol litre vode dedi za čaj. Tak sam bil mokri.
To je rokenrol. Ostalo nije bitno. Tu i tam neki fuš ili pad sa stolca. Who cares?
No ovo nije recenzija koncerta pa idemo dalje. Nije nit o sebi dobro preveč pisati jer se čovjek lako dovede u situaciju da mu se ego oslobodi pa počne nekontrolirano divljati u svoj svojoj taštini. Treba se paziti ega. Smutljivac je taj ego.
Nekonzistencija mi je srednje ime. Dok me ponese me odnese. Nisam siguran da bumo ikad otkrili sve tajne i principe po kojima univerzum, a isto tak i čovjek, funkcioniraju u svojoj srži i suštini.
Nisam siguran ni kud to sve vodi, ali sam rođen pod znakom ‘njaka u vodi. Znam da me u životu nikad nije bilo sram. Bilo me sram, ali ne u onoj suštini. Taj sram je dolazil iz okoline, ne od mene samog. Trenutno sam na miru sam sa sobom. Ali nekad nisam. Mislim da je to bit. Biti na miru.
Htel bi još samo reći da sam se neki dan u Zagrebu srel s sa starim pajdašom Ivanom Vragolovichem. Davno prozvanim Vragsom. Koji se odselil u Englesku prije skoro godinu dana na šljaku.
Pričali smo i uz piće dugo u noć smo se složili da nikad ništ nebu od same priče. Ako se nikud ne pomiče. Sve jasno, motike u ruke i delat!
Tolko od mene za danas, idem si đitru našpanati pa vdrapiti jedan ‘Earth blues’ za majku zemlju, da mi čuva paradajze i chillije. Jah bless…
