Evo, ko i dost ekipe kaj radi recenzije, ja bum napisal recenziju na dan koncerta, ali prije koncerta, jer mislim da znam kak bude to zgledalo.
Radi se o tome da ima ekipe koja uopće ne dojde na konc pa objavi recenziju konca prije same svirke. Koji dibidusi. Al ja bum ih zajebal pa bum napisal osvrt na svirku na kojoj još nisam bil, al se bude dogodila i ja bum otišel.
Ako grom ne vudri.
Mjesto radnje je Elephant, subota. Sviraju ekscentrični Dr. Vinkec i Milicija. Prekaljeni svirači, Vinko na basu i voxu, Emil Kranjčić na bubnju i Edek Đerac na strumači.
Dečke sam slušal već puno put i glupo bi bilo uopće pisati kak su svirali. Jedino ak si neko palac ftrgne ili si Emil prije svirke gležanj zmrda ili rasščehne, opet bu dobro, sviral bu s drugom nogarom, ako treba i s trećom.
Kaj sam htel reći je to da dečki sviraju za deset. Tak da ovaj tekst bude objavljen možda posle svirke, a pisan je prije. A kaj je bilo za vreme? To budu znali oni koji su bili.
Malo mi je pun kufer recenzija di svi seru nekaj kakav je bil sound, ko je bil tonac… Zakaj bend nije sviral tu i tu stvar, ko je bil u prvom redu i to… Kak sam već nagovijestil prije, o mjuzi ne treba srati, nekad čak niti promišljati. Ili se desi ili je tišina. A ak ti se bend ne đasvi, nemoj da ideš…
Problem kod nas muzičara, a vjerojatno i šire, je to da su si kao fol svi dobri, a iza đale je vređalica, podsmijeh i kukavluk. Meni je to grozno i zato bum pisal samo o bendovima na koje bi ja otišel.
I to ne uvijek. Jer dok neki bend vidiš pet put u roku od godinu dana, to je za mene malo too much. Kužiš? Čovjek se zasiti…
Ovi frikovi kaj prate bendove okolo zaslužuju rispekt, ali za mene je to too much. Neki dan neki lik veli da je bil na 300 koncerti od Pearl Jama. Dok sam bil mlađi sam pohodil sve žive i mrtve svirke. Sad hodam, ali prorijeđeno. Nemam više živce za sva ta nabijanja. Radije odem na par dobrih gigova na kojima istinski uživam.
No, kaj got. Jučer sam pil pivu u parku Puma i neki zbor se upjevaval jer je neko natjecanje zborova u Varaždinu valjda. Pjevali su ko slavuji. Činilo mi se ko nekaj iz Gospodara prstenova. Prekrasno.
Tak smo frend i ja uživali dok nismo čuli prek s klupice kak nekih 10-ak pijanih ženski, valjda iz strojaka ili iz tukarske (bez uvrede časnim ljudima), zavijaju ‘lutkoooooo ja sam rešen’ i takva dna.
Isus dragi, zgrozil sam se. One su se išle onak bez sluha i skričavim glasovima nadglasavati s jebenim zborom od 30-ak ljudi.
Sram me je bilo. A kaj buš. Znate kak se veli, pomogni siroticu na svoju sramoticu.
Uglavnom vidimo se danas u Elephantu. Drugi dio mog bloga sutra, jer nemrem više pisat, nemam niš za piti, a treba i čilije posaditi jer se neki oblaci spremaju. Zato ne spemaj, nego u elefant na gemaj!
