Zadnjih par tjedana, to jest “vikenada” (novokomponovana hrvatska riječ, s naglaskom na “nada”), unatoč kroničnom nedostatku prostora za mlade te pogotovo kluba koji bi redovitije ugošćival malo jače izvođače, ipak je, gle čuda, zaredalo nekoliko udarničkih live svirki u našem Vraždinu. Vražji ždin, varoš din… Varoš ili dim?
Po tom pitanju grad od 50.000 ljudi, a s okolicom od kojih 80.000, može biti ponosno posramljen takvim nedostatkom sadržaja za mlade.
Ipak, u zadnje vrijeme bozi su se smilovali i dopuštena je bila iznimka koja potvrđuje pravilo, jer niti to nije bogznakaj ak’ znamo da jedna Ilirska Bistrica prek vu Deželi, mesto od kojih pet hiljada duša, ima program svaki petak i subotu, a bormeš i vu nedelju.
Fljuč. Moremo mi sad tu stručno i sociološki srati da zakaj je tome tak, ali kak bi rekel Cinober – “kaj znači”. Sami bi sebi ftruc delali.
No, ipak se kreće.
Samir i Surla
Podrumska scena Zvonimir Rogoz bila je glavni akter većine nedavnih, ali i prošlih zbivanja, ako se to može tak reći. Od kad znam za sebe i pamtim svoje, a i bome i tuđe, muzičke početke, znam i za Rogoz i za legendarnog “patrona dobre mjuze” – Samira.
Sjećam se kak sam ko klinac na šanku žical Samira da me ugura na stage da sviram malo đitru, a Surla je dobacil:
– Buškarlatazumbalatafrljata, imam retko lepe lasi, al više retke nego lepe.
To su bili dani.
Svi poprek
Rogoz je za nas koji smo, ulazeći u pubertet, uhvatili doba legendarnog Greencajga, bil poput nekog “svetog” utočišta u kojem smo tražili dozu dobre mjuze, zabave, provoda, prvih pijanstava, ljepila i zaljubljivanja na putu od Vudstoka, di su se družili rokeri, pankeri, darkeri i metalci svih društvenih sojeva i starosti…
I nije da je bil neki bed. Družili smo se svi poprek. I pili smo i pušili travu i furali s komadima. Jesmo. Jer to klinci rade. Barem smo mi to radili i ispalo je ok.
Danas, kaj deca delaju, to su strahi…
Drago mi je da Samir i Koncertni ured i dalje uspijevaju organizirati dole koncerte. Jer publika zna da to gradu treba. I to zbilja. Jer je mrtvilo doseglo alarmantnu razinu, a inercija mladih je dosegla “all times high”.
Žera ili Žeta?
Dakle, u Rogozu su zadnjih tjedana prašili Zack Dust, pa onda Gadjo Manouche, u Green Bayu su bile slušaone i poneki koncert, dok su u Elephantu prašile vinkovačke Punčke. Bilo je i drugih svirki, ali na to nek se osvrne neko drugi.
Nemam namjeru tu pisati o nekim fuficama naperlitanim ili Žeri iz Jabuke, za kojeg sam čul da je bil jako “veseli” neki dan u gradu… Ali braćo, ‘ko se pijani nije vesil i gnojil okolo, nije bil vu Varaždinu! Hell, pa morti sam se i ja sa Žerom nažrl i okolo blesikal. Ili je to bil Žeta? Teško je reći.
No, da ne skrećemo s teme, a to je nevjerojatna ponuda svirki i događanja vu mestu. Svaka čast svakome, vjeresija nikome!
Nismo se tak dogovorili!
Kaj reći za Zacka Dusta… Standardno odličan, s fantastičnim Rajkom Puclinom na kljavama i bek vokalima i s uvijek dobrim drummerom Vugrekom, koji je u zadnji čas zamijenil legendarnog Neca, koji je eskiviral zbog bolesti.
O Zacku ne treba puno govoriti, nego treba doći na konc i poslušati. Kak i svagda i u svemu, ko voli country/folk/blues izričaj, teško da mu Zekulba nebu pasal.
Ja sam tu kakti bil gost, al me vrag Zekulba stavil na sam kraj pa sam moral blesikati po Rogozu s jednom pivom da se ne fčehnem predi bi to trebalo biti.
Ko nije bil, nije ni pil
Ali dok sam čul jednu stvar od JJ Calea, sam se dojebal do stagea i zasviral sam s dečkima. Posle me Zack pogledal i rekel je:
– Pa nismo se tak dogovorili, jebaga… Juc!
Ja sam mu rekel:
– Jebiga, nisam si mogel pomoči, amigo.
Muzika je nekad jača, neopisivi filing dok te ne jebe niš na svetu, samo mjuza i svirka… I nosi, vibrira i pjeva…
No, nebum sad cecni postal. Svirka je bila mrak i ko nije bil, nije bogami ni pil.
Srce, duša, a bome i tijela!
Sad neki dan. Mjesto zločina opet Rogoz i opet sjajan koncert vokalno-instrumentalne skupine gypsy jazz izričaja, njegovatelja muzičke ostavštine genijalnog Django Reinhardta, zagrebačkog (začinjenog s vinkovačko/dalmatinskim začinjem) benda Gadjo Manouche.
U jednom trenutku se dečkima (Rade, Bonzo, Glava, Sranjo..) i karizmatičnoj pjevačici Ivani lijepog glasa i stasa pridružil i strašan varaždinski bubnjar Emir, koji već jedno vreme vredno lupa u sastavu Groove On!
Opet nema smisla pričati o samoj mjuzi, jer se o mjuzi ne priča, nego se mjuza svira i sluša. Mogu vam pričati o tome da smo svi već dugo dobri frendovi pa sam ih imal prilike čuti već x puta, od Dubrovnika, prek Ravne Gore (gde su imali team building pred snimanje novog albuma, ali se team building pretvoril u team pilding, jerbo se pilo, ali i jilo, fest) pa do Slavonskog Broda i Varaždina.
Strašan bend. Imaju i srce i dušu. A bome i tijela! Dečki moreju spiti, ali nikad nisu glazbe siti. Stvarno sjajan bend i dragi ljudi! Kaj je bilo u bekstejđu, koga briga. Kak veli glava Žuvela:
– Sused, samo opušteno.
Punčke po muški
Punčke smo propustili, na žalost, makar sam ih ja gladan žedan gledal par put u Zagrebu i mogu reći da fest drapaju, onak muški, a tri ženske su… Rokrenol ne pozna spol.
Sve u svemu, bilo je dobro zadnjih par “vikenada”, s naglaskom na “nada”. Ne u smislu “ništ”, nego da bu nekaj opet uskoro pa da imam o čemu škrabati.
Jer, vjerujte, nečete slušati kak hodam oklolo s gitarom i pečem pizze.
