Kasnim s tekstom. Znam. Zakaj kasnim s tekstom? Zato jer je život super. Svjesna sam da mi život možda ne bude super više danas navečer kad odem na Crossfit nakon tjedan dana izostanka i kad Marko to odluči naplatiti u krvi, znoju i suzama, ali za sad je život super. Krenimo redom.
Odradila sam ja svoj trening u ponedjeljak. Bilo je teško, ali znam da sam s tim već dosadna ko papiga. ‘Kak je bilo na treningu?’ – ‘Bilo je teško’. ‘Kak je bilo danas?’ – ‘Bilo je teško’. Daj više dosta s tim bilo je teško, zakaj svima postaje lakše, a meni je i dalje teško? Zato jer svi drugi treniraju normalne sportove i bave se normalnom aktivnošću, a mi ludi kojima je teško se bavimo Crossfitom (i super nam je!).
E da, dakle, odradila sam ja taj trening u ponedjeljak da bi saznala u utorak da sam slučajno diplomirala. Ok, ne baš diplomirala, ali bakalarirala. Slučajno. Neplanirano. Ali odlično. Kao što rekoh ranije, u mojim godinama ljudi kuće grade, djecu rade, uplaćuju u mirovinski fond, a ja eto slučano bakalariram. No, ne žalim se nimalo.
Moje slučajno bakalariranje pokrenulo je lavinu neplaniranih događaja pa sam ja tak nekoliko sati nakon moje slučajne diploma sjedila u busu za Rim. E, ako si vi sad mislite, pa tak se da. Otišla mala na odmor i zaboravila na vježbanje, jako ste u krivo. I ja sam bila u krivu. Mislila sam, ne, bila sam uvjerena da idem na odmor, ali moj odmor je za mene imal drugačije planove.
Budući da sam otišla u posjet dragoj frendici koja je odlučila studirati baš tam u podosta prljavoj Italiji, a realno, ko zna kad budem opet mogla tam doći, ona se potrudila da ja vidim sve. Ali sve. Ne puno. Ne onak.. skoro sve. Nego sve kaj u tom crnom Rimu postoji. I to naravno studentski, jeftino i pješice. To je rezultiralo satima i satima hodanja. Ako je vjerovati nekoliko različitih aplikacija za računanje kilometraže, kalorija i svega toga divnoga, mi smo u tih par dana prohodale cca 120 kilometara. Da, ne šalim se. Tak veli striček Google, a ako je na ‘internetima i televizoru’ onda je istinito.
Umirem sto puta dnevno, a Mirni je sasvim svejedno (jer još moramo videti i koloseum i Vatikan i piramidu i štenge). Da. Takav sam ja imala divan odmor. Ok, fakat je bil divan, samo bi trenutno najrađe naručila taksi za od sobe do WC-a samo da ne moram hodati.
Koja je druga super straha Italije ko fitness zemlje osim da hodaš ko da ti je zadnje? Druga super strana je to da je sve skupo pa ne jedeš. Odnosno jedeš, ali ono kaj si doma skuhaš jer ne daš pet eura za pizzu i onda još euro i pol da bi tu pizzu mogel pojesti sjedeći i onda još pol eura da bi za tu pizzu dobil nož i vilicu. Tak da.. Italijo, zemljo tjestenine i pizze, ko te ne zna skupo te plaća, a mi smo te znale i rekle ‘Fala lepa, ko da jesam’.
Za vrijeme mojeg boravka u tuđini uvjerila sam se da je Crossfit ipak ljubav. Ljubav kojoj ponekad hoćeš strgati ruke i noge i zakopati ju negde daleko di niko nikad ne bude našel, ali ljubav. Zakaj ljubav? Zato jer jedva čekam da dođe osam navečer da odem na trening. Zato ljubav. Jer kad ti fale mama, tata, dečko, pes i trening, onda znaš da je trening ljubav.
CrossFit Varaždin, vraćam ti se. Nemoj se ljutiti da me nije bilo. Bilo je slučajno. Nisam te prevarila. Volim te najviše. Čekaj me u osam na starom mjestu. Pusa.
