Prošlog tjedna naučila sam tri stvari. Prva je da na brodu nema octa. Druga je da ne znam tko sam, i treća da se divim profesorima i učiteljima. Tekst je kratak jer sam ja zaboravljiva. Znam da sam obećala parirati Megan Fox, ali, realno, mislim da to nije moguće (jer je Megan Fox ipak Megan Fox).
Hamartia
Moj plan za prošli tjedan je lagano izjalovljen odmah u utorak. Ocat koji sam obećala sam ostavila u Varaždinu, a sebe preselila na tjedan dana u Rijeku. Na brod. Ok, istina da je brod usidren i da Rijeka ima dućana di sam mogla kupiti ocat, ali, eto, nisam. Popila sam deci octa u ponedjeljak, proklela život i odustala. Vi koji ste to uspjeli (a znam da postoje tete koje piju taj ocat i tvrde da pomaže i da je super), svaka vam čast. Bolje ste od mene sto puta i divim vam se. Ja sam nakon tog octa izgledala ko Spužva Bob u onoj epizodi di ga bace izvan vode pa dehidrira i sav se ščvrkne. Koma. Time završava moje prvo saznanje i nemojte me pitati zakaj gledam Spužva Boba.
Temeljna egzistencijalna pitanja
Na brodu u Rijeci sam saznala da ne znam tko sam. Zvuči dramatično, ali ustvari nije i to je ono kaj je doprinjelo tome da moje kile ostanu na istome unatoč redovitim obrocima. Naime, nakon objašnjenja da sam vegetarijanka i da bi rado obrok bez mesa, dobila sam ponuđenu ribu. Ok, moja greška, priznam, jer iako ribe ne rastu na drvetu ili u zemlji, u Hrvatskoj se riba još uvijek ne karakterizira ko meso pa sam trebala biti jasnija. Nakon objašnjavanja da bi ja neki obrok koji ne sadrži životinju dobila sam otresito: ‘Pa gospodična, trebali ste reći da ste veganka!’. Drago mi je, ja sam Andreja, veganka kojoj je najdraža hrana sir i vrhnje. A vi kako ste?
Striček i ja uspjeli smo se dogovoriti oko toga tko su vegetarijanci, a tko su vegani pa su se naredna četiri dana moji ručkovi i večere sastojale od njoka s vrhnjem (poznati veganski specijalitet). Mora da je dosta teško pomusti soju. Uglavnom, kad tak super jedete, nema šanse da se zdebljate (naravno, osim ako ne otkantate njoke i vrhnje i odete na burek i pohani sir – pravimo se da se to nije dogodilo).
Učitelji über alles
Treća stvar koju sam saznala, malo je vezana za ovo, ali pomalo i nije. Saznala sam da se divim profesorima i učiteljima. Naime, na tom brodu je bilo otprilike 150 djece iz cijele hrvatske skupa sa svojim učiteljima (jako jako malo učitelja naspram broja djece, barem ako se mene pita, ako se njih pita, oni ne vide kaj je u tome loše da sami brinu za hrpu klinaca. Muda ko kuća!). Ja, srećom nisam bila odgovorna ni za jedno od te djece, ali sam opet u neku ruku (jako jako malu ruku) bila odgovorna za sve njih skupa (odgovorna je malo prejaka riječ za to, ali trenutno mi se spava i ne znam drugu riječ).
One četri njoke koje sam dobila, doslovno sam udahnula da bi klinci imali di sjediti i jesti, a doručak se većinom preskakao da bi klinci imali sve spremno na vrijeme. (To je ovaj dio koji se kao tiče teme – preskakanje obroka, manje hrane, sretan struk). Dio koji se ne tiče teme je sljedeći. Kreativni učitelji i profesori koji svakodnevno radite s klincima i stvarate super stvari s njima i onda ih još k tome vodite na more i nije vas strah da budu se svi utopili i nemate ih potrebu zavezati za sebe da im se slučajno nekaj ne dogodi, svaka vam čast! Super ste! Sretan vam dan učitelja.
