Novac. Univerzalno ljepilo koje spaja ljude i pri tome ne poznaje vjeru, rasu, spol, svevremensko je i kroz najvjerojatnije većinu civilizacijsko-povijesnih epoha najtraženija roba na tržištu. Oni koji imaju novaca kažu da kad ga imaš, imaš sve. Oni koji ga nemaju kažu da možda imaš novac, ali nemaš ili trajnog zadovoljstva i sreće ili zdravlja. U kojoj skupini da bili uvijek nam nešto fali – ili sreće ili novaca ili zdravlja. Isto tako jednom davno je netko pametan rekao da o novcu i seksu najviše pričaju oni koji ga najmanje imaju.
E pa da ne ispadne da sam švorc-bez-prebijene-pare-nedoj****a žena, ispričat ću vam jednu nevjerojatnu priču o tome kako je u Hrvatskoj moguće i ujedno nemoguće nešto kupiti iako se za to ima novaca. Kupujem proizvod jedne velike firme dostupan svima na tržištu(i zvat ću to proizvodom iz sigurnosnih razloga), s tim nas bombardiraju sa televizije, plakata, novina i onih reklama koje skaču sa svakog portala, znači nešto komercijalno i svakodnevno i ne rezervirano samo za 200 najbogatijih obitelji u Hrvata. I nešto što velika većina ljudi ima. Imam i ja, ali hoću dva komada toga istoga iz sasvim praktičnih i svakoj ženi normalnih razloga.
Uđem u poslovnicu, ispunim zahtjev, ostavim sve moguće kontakt brojeve i bilo mi je rečeno kroz koji dan, najviše tjedan dolazi taj komad tehnike na moja vrata. OK, ja sva super zadovoljna nastavljam dalje sa svojim malim životom. Prolaze dani, prođe tjedan, zovem na informacije da se upitam, ne vrag da su zaboravili na mene. Kažu oni meni još neka sitna provjera i kroz koji dan će sve biti obaljeno. Dobro je, nisu zaboravili na mene.
I prođe još tjedan pa još jedan, pa opet ja zovem, mislim svi računi su plaćeni nema razloga za neisporuku te male crne kutijice, a oni se sve nešto izmotavaju i provjeravaju linije i još neke tehničke stvari, pričaju tim nekim tehničko-fizičko-nerazumljivim jezikom meni, ne razumijem pol one stvari što nakladaju, ali opet obećanja da će sve stići na vrijeme i da moram imati strpljenja. Moram priznati da sam nakon četvrtog tjedna već bila lagano nervozna.
I došao je taj dan, točnije večer. Kad je istovremeno bila neka bedasta nogometna utakmica (koga briga za nogomet i nogometaše) i repriza moje serije koju nisam vidjela ni prvi put. Naravno, nisam je vidjela ni drugi put jer sam morala gledati nogomet i čišćenje sinusa tamo nekog futbalera uz bijelu crtu što mi je direkt lupilo u neki agresivni centar mozga pa sam totalno pribrana i fina nazvala informacije, otipkala još nekoliko desetaka brojeva prema uputama tete sekretarice dok napokon nisam dobila živuće biće s druge strane žice.
On: Alo! Dobra veče, Stipe pri aparatu, kako Vam mogu pomoć?
Ja: Pred neznam kulko tjedni sam dala zahtjeva za drugi proizvod i još sam ga ne dobila. De je? Kaj je s tim?
Stipe: Molin?
Ja: De je moj proizvod? Da ga bum dobila, pa kaj vi tam mislite da bum zanavek živa da tulko časa na hitaje imam?! Za načekovaje?
Stipe: Gospođo molin Vas pričajte sporije. Ne razumin.
Ja: Čuj to ti je mene baš ne brige, razmeš-ne razmeš, ja tebe razmem i očem zanti da bum ga dobila.
Stipe: Gospođo molin Vas bi li tili malo sporije pričat, ništa ne razumin.
Ja: Ja sam ve tu trenutno stranka iliti klijent i po sem pravilima sam ja u pravu, za razliku od tebe koji si na poslu i moraš mi se prilagoditi. Vidiš ja dok dojdem vu tu vašu/našu Dalmaciju na more, opče je nikoga ne brige za sporo pripovedaje i književni hrvacki, si sam nešt ćakulate. Pak da se moram znati i kaj su to pomadore i kapule, i škoje, šoldi, pramac, krma i se nekše bedastoće i baš vas to brige! Oderete bar pedeset ojro za den apartmana, televizija je fala Bogu mi navek sam za šik bila deta, nigdar sam ju ne mogla gledati, a čist sumljam da je 3D i da se nešt krilo za črno belim točkicama. Mislim ono Velo misto ili Malo misto to sam nigdar ne pratila jer nište ne razmem.
Stipe: Gospođo, ovaj razgovor se snima…
Ja: Nej ti meni gospođo, nemam tuljko let, ali me jako srdi kaj ja ve tu moram gledati mulce kak se koli lopte vrtiju za eventualno dva gole na celoj utakmici i to sam još čuda rekla. I bole kaj se snima, te nabo posle srom?! Misliš da moji penezi meje valaju nek tvoji šoldiji? Imam ja i peneze i novce i pare i lovu, pogledni v kompjuter, je se plačeno na vreme?! Onda de je problem?!
Stipe: Ali Vi imate previše svega i neće biti dovoljno jietjrf (nečega) pa će Vam stalno biti smetnje i padovi…
Ja: Ma bogati nej mi reči. Imam ja još janu hižu (čista laž i obmana) sa svim pizdarijama isto kak i tu, pa sam drugoga proizvoda za tri dni mam dobila.
Stipe: Molin Vas podatke…
Normalno, izrecitirala sam Hausmajstorove.
Stipe: Pričekajte tren – dalje je sviral Mozart. Možda i Bach, a možda i čist nešt stotoga, uglavnom bilo je puno violina. Nakon pola minute evo mojega Stipija nazaj.
Stipe: Evo gospođo ponovno smo sve provirili i otklonili sve poteškoće, jer znate prije nekoliko tjedana smo nešto minjali i …..bla bla bla…. Sutra ujutro Vam odgovara? U kojoj uri? Kvarat osam? (A možda je rekel i kvadrat ili karat, nisam baš najboljše razmela)
Ja: Kulko je to? Tri frtolji osem?
Stipe: Uffff, može u osan?
Ja: Ne može, bogati delam od osem. Nek nešči u sedem dojde.
Stipe: Dogovoreno. Hvala lipa i doviđenja!
Ja: Doviđeja!
Eto tako na normalan, skoro pa pošten način očito neke stvari u Hrvatskoj nije moguće kupiti pa sam morala slagati i zmišljavati i nakon pola minute je sve bilo odjednom moguće. Natjerali su me da se odam u kriminalne vode obmanjujući sugovornika. Zato me opće strah napisati o kojem proizvodu se radi. Oslobodi me Bože poštenog čovjeka koji se baca u kriminalce! Srce mi još ve drfče od straha da me ne skuže da sm lagala! I još ne razmem kak neko neče peneze dok mu ih doslovce u hrbet hičem?!
Najbolje od svega u cijeloj priči je da više nisam prisiljena pratitit nogomet već mogu to vrijeme pametnije uložiti u reprize “Očajnih kućanica” ili “Slatkih malih lažljivica”. I nakon nekoliko tjedana korištenja svih proizvoda istovremeno i u svim kombinacijma ništa se nije desilo imala sam dovoljma ghhjdrft (nečega) i nije bilo apsolutno nikakvih smetnji.
Uglavnom posle mi je Stipija bilo žal, ali onda opet sve mu je to u opisu posla. I baš me zanima dok ovoga ljeta opet dojdem na more u Dalmaciju, da li bum na jelovniku našla pomidore ili po književnim paradajze. Ali zato dok bum zvadila peneze vum ne bitno u kojoj valuti, svi si ih budu zeli. Nitjan Stipe mi ne bu rekel – gospođo ne razumin.
P.S. Bila sam zamoljena od nekolicine nekajkavaca da krenem pisati fusnote za sve nekajkavce da mogu čitati tekst s razumijevanjem. Eto da ne ispadnem nepristojna: nedoj****a – nedojebana
Sve ostale nepoznanice, ako ih ima objasnim sljedeći put!